МОМЧИЛО МОМА АНТОНОВИЋМОМЧИЛО МОМА АНТОНОВИЋ
Почетком јуна месеца 2022. године, у Интернационалном уметничком студију „Радован Трнавац Мића“, отворена је самостална изложба цртежа и слика академског сликара Момчила Моме Антоновића (1938-2019), некадашњег дугогодишњег професора и декана Факултета ликовних уметности у Београду, који деценијама уназад заузима истакнуто место на нашој савременој ликовној сцени.
Поставку чини 28 дела насталих у периоду од 1972. до 2016. године, која су део богате заоставштине породице Антоновић. Изложени радови, које је ауторова породица уступила за потребе ове изложбе у Ваљеву, нису ретроспектива, али су сажетак и нит која повезује промишљање, визију и дело Антоновића – правог уметника посвећеника, који је, како је сам говорио, целог живота сликао слику коју је сањао.
Изложбу је отворила историчарка уметности Марина Цветановић која је у својој ликовној критици поистоветила слику и личност Моме Антоновића. Слика је, како је истакла, знак једнакости са Момом Антоновићем, знак једнакости са линијама, бојом, осећањем, експресијом и надреалиизмом. А, без експресије, осећања и надреализма, према њеним речима, нема уметности.
„Немојте мислити да може да се стави тачка на сликарство Моме Антоновића, јер заиста не може. Доказ је ова изложба у овом дивном простору и у сваком будућем граду, будућој изложби, са неким другим избором слика или цртежа, увек ће се другачије доживети, а опет исто – СЛИКА Моме Антоновића. То његово осећање, тај његов човек, свако од нас. Јер он нас просто паралише погледом са тог платна, са цртежа, очима, опет линијом, опет бојом. Дакле, свим тим сликарским дивним техникама и оруђем. И то је нешто што је окосница, најпре човек и та ликовност којом је он владао, непогрешиво у сваком тренутку и у свим деценијам кроз свој рад”, нагласила је Марина Цветановић.
Генерални секретар Културно-просветне заједнице Србије, Живорад Ајдачић, говорио је на отварању изложбе из угла дугогодишњег пријатеља и сарадника Моме Антоновића.
„Мени је посебна част што сам се дружио са Момом Антоновић преко 40 година. Био је посвећен култури и уметничком стваралаштву, па је с тога обављао значајне функције у култури и уметничком стваралаштву, а посебно унапређењу сликарства и стварању већег број младих сликара, који су временом постали врхунски сликари наше земље. Био је члан многих жирија за сликарство и ликовну уметност, тако да је својим знањем и надахнућем допринео у раду жирија и препознатљивости ликовних имена. Посебна ми је част била када сам отворио изложбу Момчила Моме Антоновића осамдесетих година у Скупштини Републике Србије. Освајао је многобројне награде и признања у Београду и другим градовима у Србији, Југославији и иностранству. Од значајних издвајају се Златне значке Културно-просветне заједнице Србије, Златни Беочуг Културно-просветне заједнице Београда, награде за животно дело Друштва београдских уметника и највеће признање у области културе – Вукова награда”, рекао је Живорад Ајдачић.
У музичком делу програма свечаности отврања наступиле су гитаристкиње Музичке школе „Живорад Грбић“ Анђела Мишић и Анђелка Драгић, које су извеле композицију „Тицо, Тицо“, коју је написао бразилски музичар и композитор Зеqуинха де Абреу.
МОМЧИЛО МОМА АНТОНОВИЋ, рођен је 1938. године у Крушевцу, преминуо је 2019. у Београду. Академију ликовних уметности и постдипломске студије завршио је у класи професора Недељка Гвозденовића, у Београду. На Факултету ликовних уметности радио је од 1973. године, прошавши сва универзитетска звања. Био је редовни професор предмета Сликарство и цртање и у три мандата декан ФЛУ. Усавршавао се у Француској, Италији, Немачкој, Грчкој, САД, Енглеској, Шкотској, Белгији, Холандији, Шпанији и Мађарској. Антоновић је био и гостујући професор на факултетима у Будимпешти и Единбургу. Предавао је и на београдској Академији лепих уметности. Имао је преко стотину самосталних изложба, уз учешће на многобројим колективним изложбама широм света. Самостално је излагао у Краљеву, Новом Саду, Београду, Берлину, Минхену, Њујорку, Вашингтону… Редовно је излагао на изложбама УЛУС-а, Октобарским салонима и многим другим периодичним изложбама у Србији, као и у Каиру, Берну, Фиренци, Паризу, Лос Анђелесу, Пекингу, Бриселу, Единбургу… Радио је као илустратор у „Политици”, „Борби” и другим новинама. Опремио је велики број књига издавачких кућа „Нолит”, „Просвета”, „Борба”, „Младо покољење”, „Школска књига”. Добитник је многобројних значајних признања и награда за свој уметнички рад. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.